Oтварање изложбе ШОПЕНХАУЕР И НИЧЕ
Свечано отварање изложбе ШОПЕНХАУЕР И НИЧЕ у среду, 16. јануара 2019. у 13 сати у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“
http://www.unilib.rs/vesti/izlozbe/2019/otvaranje-izlozbe-sopenhauer-i-nice/
Yниверзитетска библиотека “Светозар Марковић“
Филозофски факултет Универзитета у Београду
имају посебну част и задовољство
да Вас позову на свечано отварање изложбе
ШОПЕНХАУЕР И НИЧЕ
среда, 16. јануар 2019. у 13 сати у Универзитетској библиотеци
Изложбу отвара
Проф. др Александар Јерков, директор Универзитетске библиотеке
Говоре
Проф. др Милош Тодоровић
Проф. др Никола Таталовић
Аутори изложбе
Драгана Михаиловић и Вука Јеремић
библиотекари саветници у Универзитетској библиотеци
Обележавање јубилеја великана филозофских наука пружа прилику да се наново скрене пажња шире културне јавности на њихово дело и утицај на савремену мисао, као и на рецепцију њиховог стваралаштва на нашим просторима. Изложба Шопенхауер и Ниче приређена је на прелазу 2018/2019 године у част двојице немачких филозофа који су искорачили из филозофске традиције и одлучно захтевали преиспитивање њених вредности, али и антиципирали оно надолазеће у својим делима, а поводом 230 година од Шопенхауеровог рођења и 175 година од рођења Фридриха Ничеа. Наступајућа 2019. уједно је и година великог јубилеја – двестогодишњица објављивања Света као воље и представе, Шопенхауеровог magnum opusa, дела које је од првог издања 1819. пуних четрдесет година разрађивао и завршни облик му дао тек у трећем издању 1859. године, годину дана пред смрт. По речима В. Ширнахера “квалитет неке филозофије спознајемо када се испостави да нам се неки филозоф из прошлости изненада одазива у будућности”. Ова тврдња важи за Шопенхауера, а нарочито за Ничеа. У случају Шопенхауерове филозофије сусрећемо се са смењивањем фаза популарности, утицаја и заборава који га прате до данас. Иако су обојица из свог доба наставили да живе у нашем времену као велики инспиратори савремене мисли, Шопенхауер је донекле остао у сенци свог ученика Ничеа. Ипак, јасно је да се занимање за њихову мисао данас појављује пре као филозофска актуелизација неких њихових идеја него као поновно оживљавање ових мислилаца. Утисак који ова два мислиоца остављају чак и на врсне тумаче јесте јединствен: према њима је тешко бити равнодушан.
photos
https://www.google.com/search?q=Univerzitetska+biblioteka+Beograd&client=opera&hs=RSI&tbm=isch&tbo=u&source=univ&sa=X&ved=2ahUKEwj5tvfNvPPfAhWvMewKHd2rDH0QsAR6BAgFEAE&biw=1885&bih=923
UNIVERSITY LIBRARY SVETOZAR MARKOVIC
http://www.filminserbia.com/location/university-library-svetozar-markovic/
“The “”Svetozar Markovic”” University Library is the biggest university library in the country and opened 24th May 1926. It is located next to Technical School building.
Arthur Schopenhauer
https://en.wikipedia.org/wiki/Arthur_Schopenhauer
Arthur Schopenhauer (/ˈʃoʊpənhaʊ.ər/ SHOH-pən-how-ər; German: [ˈʔaɐ̯tʊɐ̯ ˈʃoːpm̩ˌhaʊ̯ɐ]; 22 February 1788 – 21 September 1860) was a German philosopher. He is best known for his 1818 work The World as Will and Representation (expanded in 1844), wherein he characterizes the phenomenal world as the product of a blind and insatiable metaphysical will. Proceeding from the transcendental idealism of Immanuel Kant, Schopenhauer developed an atheistic metaphysical and ethical system that has been described as an exemplary manifestation of philosophical pessimism, rejecting the contemporaneous post-Kantian philosophies of German idealism. Schopenhauer was among the first thinkers in Western philosophy to share and affirm significant tenets of Eastern philosophy (e.g., asceticism, the world-as-appearance), having initially arrived at similar conclusions as the result of his own philosophical work.
Though his work failed to garner substantial attention during his life, Schopenhauer has had a posthumous impact across various disciplines, including philosophy, literature, and science. His writing on aesthetics, morality, and psychology influenced thinkers and artists throughout the 19th and 20th centuries. Those who cited his influence include Friedrich Nietzsche,Richard Wagner, Leo Tolstoy, Ludwig Wittgenstein, Erwin Schrödinger, Otto Rank, Gustav Mahler, Joseph Campbell, Albert Einstein, Carl Jung, Thomas Mann, Émile Zola, George Bernard Shaw,Jorge Luis Borges and Samuel Becket
Schopenhauer, Arthur
http://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=54965
Schopenhauer [šo:'pənhauəɹ], Arthur, njemački filozof (Danzig, danas Gdańsk, 22. II. 1788 – Frankfurt na Majni, 21. IX. 1860). Filozofiju i prirodne znanosti studirao u Berlinu i Göttingenu, doktorirao 1813. u Jeni disertacijom O četverostrukom korijenu načela dovoljnoga razloga (Über die vierfache Wurzel des Satzes vom zureichenden Grunde, 1813), prihvaćajući od dvanaest Kantovih kategorija samo kauzalitet. Od 1820. bio privatni docent na berlinskom Sveučilištu, ali je ubrzo zbog nesuglasica s Hegelom prestao predavati. Od 1832. živio u Frankfurtu, gdje je bio privatni učitelj. Oštro se suprotstavljajući postkantovskim filozofima, Schopenhauer je tvrdio da su oni iskrivili Kantov filozofski nauk; pritom je posebno napadao neke Hegelove teze. U svojem najznačajnijem djelu Svijet kao volja i predodžba (Die Welt als Wille und Vorstellung, 1819), koje je nadopunio 1844., postavio je kao temelj svoje filozofije subjektivnoidealističku tezu svijeta kao subjektivne ljudske predodžbe. U nastojanju da filozofiju vrati na »izvorne probleme« koje je inaugurirao Kant, od toga je filozofa preuzeo razliku između fenomenalnoga i noumenalnoga ostajući pri stvari po sebi, koju je odredio kao volju. Volja je jedinstvena, nepromjenljiva, onkraj vremena i prostora, bezrazložna i bezumna i nikad ne može biti zadovoljena. Zato je ovaj svijet kao objektivacija metafizičke nadindividualne volje »najgori od svih mogućih svjetova«, a život pod diktatom te volje obilježen je neizbježnim doživljajem patnje. U takvoj filozofiji ekstremnoga pesimizma, volju privremeno može umiriti umjetnost, napose glazba kao najviša među umjetnostima i utjelovljenje apstraktnih formi osjećaja, koja na kratko oslobađa duh od služenja volji; pritom se pojedinac boli može osloboditi umjetničkom kontemplacijom, odn. prepuštanjem bezinteresnomu doživljaju umjetnosti u kojem čovjek zaboravlja sebe. Na isti način u etičkom smislu volju umiruju askeza (kojom Schopenhauer korespondira s budizmom) i sućut prema beskrajnim ljudskim patnjama kao jedina istinska etička kategorija. Pisac raskošna i pronicava stila što ga odlikuju i sugestivne slike, priznanja je počeo stjecati tek nakon izlaska svojih Parerga i paralipomena (Parerga und Paralipomena, I–II, 1851), zbirke kraćih ogleda i aforizama iz filozofije povijesti, teorije književnosti, parapsihologije, praktične etike, pedagogije i dr., da bi potom svojim voluntarizmom i iracionalizmom znatno utjecao na mnogobrojne pravce mišljenja, ali i osobito na književnost i glazbu. Ostala značajnija djela: O vidu i bojama (Über das Sehen und die Farben, 1816), O volji u prirodi (Über den Willen in der Natur, 1836), Dva temeljna problema etike (Die beiden Grundprobleme der Ethik, 1841).
Friedrich Nietzsche
https://en.wikipedia.org/wiki/Friedrich_Nietzsche
Friedrich Wilhelm Nietzsche (/ˈniːtʃə, -tʃi/;German: [ˈfʁiːtʁɪç ˈvɪlhɛlm ˈniːtʃə] (listen) or [- ˈniːt͡sʃə]; 15 October 1844 – 25 August 1900) was a German philosopher, cultural critic, composer, poet, philologist, and Latin and Greek scholar whose work has exerted a profound influence on Western philosophy and modern intellectual history. He began his career as a classical philologist before turning to philosophy. He became the youngest ever to hold the Chair of Classical Philology at the University of Basel in 1869 at the age of 24.Nietzsche resigned in 1879 due to health problems that plagued him most of his life; he completed much of his core writing in the following decade. In 1889 at age 44, he suffered a collapse and afterward, a complete loss of his mental faculties. He lived his remaining years in the care of his mother until her death in 1897 and then with his sister Elisabeth Förster-Nietzsche. Nietzsche died in 1900.
Nietzsche, Friedrich
http://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=43734
Nietzsche [ni:'čə], Friedrich, njemački filozof (Röcken kraj Lützena, 15. X. 1844 – Weimar, 25. VIII. 1900). Podrijetlom iz protestantske obitelji. Studirao klasičnu filologiju, a prve uzore i ideale nalazi u životu i filozofiji Grkâ prije pojave Sokrata. Bavio se glazbom i neko vrijeme prijateljevao s R. Wagnerom. God. 1869. pozvan je u Basel za profesora, a 1870. sudjelovao je u njemačko-francuskom ratu kao bolničar dobrovoljac. Nakon putovanja (Švicarska, Italija) sklapao je nova prijateljstva, no osamljivali su ga misaoni razvoj i poniranje u svijet vlastitih vizija pa je napuštao mnoge prijašnje osobne i filozofske simpatije, npr. prema A. Schopenhaueru. Uz eminentna filozofska djela, pisana biranim njemačkim jezikom, pisao je pjesme. Nakon dugotrajne bolesti umro je pomračena uma. Njegova je djela tiskala i djelomice grubo falsificirala (osobito pisma) njegova rasistički nastrojena sestra Elisabeth Förster-Nietzsche, koja je znatno pridonijela propagiranju i zloporabi Nietzscheove filozofije u Trećem Reichu. – Nietzsche je razvijao svoju, uglavnom aforističnu i nesustavno pisanu filozofiju, često u suprotnosti s prijašnjim postavkama (tumači obično uzimaju tri faze) i u samo njemu svojstvenim proturječjima. Nalazeći u dionizijskome tamnu, ekstatičnu afirmaciju čitava života, tragičnu panteističku simpatiju sa zadovoljstvom i bolom, postao je strastvenim kritičarom tada vladajućega morala i vjerovanja. I religija i moral osigurani su isto tako nemoralnim sredstvima te nisu drugo nego služenje lažnoj transcendentnoj ideji, pojmu, nečemu što izvan konkretnoga ovozemaljskog egzistiranja želi propisivati vječne zakone. To je stara idealistička obmana, »obmana trovača«, što poput I. Kanta – koji daje samo »najviše formule za državne činovnike« – hipostaziraju nešto što bi izvan života bilo vrjednije od samoga života. Filozofi su vjekovima vjerovali u moralne istine i u njima nalazili najviše vrijednosti. Što im je, dakle, drugo preostalo nego da negiraju život »utoliko više ukoliko su ga bolje poznavali«. Jer – »ovaj je život nemoralan«, on nije sladunjava pjesma o spasenju, nego bjesomučna borba u kojoj je »umro Bog« u smislu smrti kršćanske predodžbe o Bogu. Pobjeđuju jači, sposobniji, smjeliji. Volja za životom osnovni je kriterij, ali u prirodnom stanju ona je i volja za moći. U »volji za moći« – nasuprot Schopenhauerovoj besciljnoj i slijepoj metafizičkoj volji – Nietzsche je vidio temelj novoga čovjeka, koji u punom životu, a ne u nestajanju i zaboravu, zasniva život, što ga je Zaratustra propovijedao u liku nadčovjeka. Misao o vječnom vraćanju istoga jedna je od temeljnih i najesencijalnijih misli ne samo Zaratustre nego i svih zrelih Nietzscheovih djela. Stoga ta misao o neizbježnom vraćanju nije neka »slobodna« umjetnička metafora, spoznajnoteorijska shema ili znanstveno-empirijska konstatacija, već je prije svega pokazatelj ontičke strukture svijeta i kozmičkoga poretka stvari. Vječno vraćanje ukida suprotnosti prošlosti i budućnosti, pa daje prošlosti značaj potencijalno budućega, a budućnosti čvrstoću i neizmjenljivost prošlosti. Ta nova dimenzija vremena i realnih predmeta i njihovih prostornih određenja u tom vremenu znači i ukidanje osvete (jer komu bi se i zašto osvećivali kada se sve vraća), ali je ujedno tragična vizija o neizbježnosti stalnoga povratka. No unatoč »vječnomu vraćanju istoga«, čovjek izriče svoj veliki DA životu i može i hoće izdržati upravo takav život. Umjetnost je jedno od sredstava kako se ne bi propalo zbog istine takva života. Kao afirmacija života vrjednija je i od istine. U tom se smislu misao o vječnome vraćanju može interpretirati i kao misao o vječnome vraćanju umjetničkoga u umjetnosti. Nietzsche je pokušao strgnuti veo moralnih normi i »prevrjednovati sve vrijednosti« tako da konkretan ljudski život i čovjekova odgovornost prema samomu sebi postaju temeljnim vrijednostima. Glavna djela: Rođenje tragedije iz duha glazbe (Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik, 1872), Nesuvremena razmatranja (Unzeitgemäße Betrachtungen, 1876), Vesela znanost (Die fröhliche Wissenschaft, 1882), Tako je govorio Zaratustra (Also sprach Zarathustra, I–IV, 1883–91), S one strane dobra i zla (Jenseits von Gut und Böse, 1886), O genealogiji morala (Zur Genealogie der Moral, 1887), Ecce homo (1889). Filozofski najsustavnije, premda nedovršeno djelo objavila je pred kraj Nietzscheova života njegova sestra pod naslovom Volja za moći (Wille zur Macht).