Luce je (zasad) moj jedini ženski potomak, a jednostavno je morala biti curica, jer se rodila, zamislite, na Dan žena, 8.marta .
Više je bila nego dobrodošla jer sam ja izrodila same dečke (njih četvoricu).
Luce se rodila carskim rezom i čim sam je prvi put ugledala snimljenu kamerom u rodilištu, zaključila sam da će to biti „bakina krasotica od 180“ budući da joj je mama jako visoka.
Nadalje, kad je moja nevjesta bila trudna s Lolom (tako mu tepa Luce, a on se zove Lovre) molila se Bogu da rodi dječaka i to prirodnim putem, a Svevišnji joj je, dakako, uslišio molitvu.
Moja Luce je sada curica koja je u petoj godini života i ima jedan problem koji je muči već drugu godinu. Ali , ona se toga jako stidi, pa vam ga ja ne smijem ispričati, međutim, kad ju mi upitamo kako će to već jednom morati učiniti, ona veli (ali ne bez mukice): „kad se bude“.
Tako simpatičan izraz smo od nje usvojili smo i mi odrasli, i to za nešto što će biti „na nigdarjevo“.
Također je oponašamo njezinom rečenicom koju ponavlja stalno tati kad je ukori, a ona je :“Tata, ja bi bila dobra!“
Naime, ha,ha, svi „mi bismo bili dobri!“
Lole (Lovre) će uskoro imati godinu i pol. On trčkara naokolo, brblja nekim svojim nemuštim jezikom, ali dok se uzme u naručje, pokaže prstom i bezbroj puta ponovi:ta je to (u prijevodi-što je to?).
Lucija i Lovre su lijepa kršćanska imena. Na svetu Luciju se dijele darovi, a Lovre je bio veliki svetac-mučenik.
Za kraj ću citirati jednu Oliverovu „pismu o Luci“:
Draga Luce budi mi kutenta,
Čini kuco i ne sviri...