Историјат Митрополије загребачко-љубљанске
http://mitropolija-zagrebacka.org/istorijat-mitropolije-zagrebacko-ljubljanske/
Епархија загребачко-љубљанска обухвата област Горње Славоније, односно данашње сјеверне Хрватске, и цјелокупну област Републике Словеније.
Од XVI до XIX вијека област Горње Славоније била је у саставу Славонске војне Крајине, односно Вараждинског генералата.
Поменуту територију углавном су насељавали Срби из Босне и Србије, који су долазили у ове крајеве са својим духовним вођама, свештеницима и монасима. Због новопридошлих Срба папа Еуген IV шаље, 1438. године, на просторе старе Славоније свог мисионара Јакова де Марћија, са циљем да те „шизматике“ преобрати у „римску вјеру", а ако у томе не успије, да их прогна.
Српско православно свештенство среће се, на просторима данашње загребачко-љубљанске Епархије, већ у вријеме Кантакузине Катарине Бранковић, кћери српског деспота Ђурђа Бранковића и жене грофа Улриха II Цељског. Приликом удаје за Улриха, 1434. године, Катарина је из Смедерева повела, поред пратње и дворјана, и свештеника који јој је био духовник. Њеним заузимањем, преписана је 1454. године, у Вараждину, богослужбена књига Апостол, прва до сада позната српско-словенска књига написана на овим просторима. У Вараждинском апостолу, који се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду, сачуван је и запис у којем је, поред осталог, записано да је ова богослужбена књига написана „при благочестивој и христољубивој госпођи и кнегињи Кантакузини, кћери деспота Ђурђа, самодршца српског.“
Од обнове Пећке патријаршије 1557. године, у вријеме српског Патријарха Макарија Соколовића, над православним Србима Старе Славоније духовни надзор вршио је пожешки Митрополит, који је столовао у манастиру Ораховици. Митрополит пожешки Василије, због турског зулума, прелази, почетком октобра 1595. године, из манастира Ораховице на подручје Горње Славоније и остаје у Ровишту, близу турске границе, како би био што ближе свом народу под Турцима. Владика Василије је на новим просторима основао Епископију, са сједиштем у манастиру Марча, по којем је и прозвана Епархијом марчанском. У историјским изворима, ова епархија се још назива: свидничка, вретанијска или ускочка Епархија. Марчански архијереји водили су тешку борбу против агресивног римокатоличког прозелитизма и њиховог програма уније.
Поред манастира Марче, друго духовно средиште православних Срба тог подручја био је и остао манастир Лепавина. Игуман лепавински Кодрат убијен је 1716. године, бранећи чистоту Православне вјере. Убили су га разјарени унијати на вратима лепавинског храма.
Под великим притиском Римокатоличке цркве, посебно загребачког бискупа, Срби су изгубили манастир Марчу, али су сачували своју Православну вјеру и национални идентитет. Као духовни наставак Епархије марчанске, 1734. године је устројена лепавинско-северинска Епископија, са сједиштем у манастиру Лепавини, а касније у Северину. Ова Епархија сједињена је 1754. године са Епархијом костајничко-зринопољском, да би касније, 1771. године, територија лепавинско-северинске Епархије била сједињена са пакрачком Епархијом. Ово јединство остало је до 1931. године, када је основана Епархија загребачка, у рангу Митрополије, са сједиштем у Загребу.
У састав новоосноване Епархије загребачке ушле су црквене јединице са територија Епархије пакрачке и Епархије горњо-карловачке. Први администратор новоосноване епархије био је Епископ горњо-карловачки Максимилијан Хајдин.
У свом допису свештенству и монаштву новоосноване Епархије загребачке, Епископ Максимилијан пише: „Извршавајући одредбе чл. 12. Устава српске православне Цркве, а на основу пар. 2. Спроведбене наредбе Св. Архијерејског Синода уз овај Устав, прогласили смо сједињење са новооснованом Епархијом загребачком свих парохија и црквених општина у Дравској бановини, парохије и црквене општине сисачке у срезу Сисак, као и вијерних из срезова Черномељ (село Бојанци, саставни дио парохије Мариндол), Писаровина, Самобор, Велика Горица и Јастребарско из управне опћине Драганић, као и вијерних из града Сиска, који су до сада припадали Епархији горњо-карловачкој.
Надаље смо прогласили сједињење са овом новооснованом Епархијом парохија, црквених општина и вијерних срезова: Бјеловар, Чаковац, Чазма, Дугосело, Гарешница, Ђурђевац, Грубишно поље, Иванец, Копривница, Крапина, Крижевци, Кутина, Лудберг, Нови Мароф, Преграда, Прелог, Св. Иван Зелина, Стубица, Вараждин, Загреб и Златар, те из градова Бјеловар, Загреб, Копривница, Крижевци, Сисак и Вараждин, који су до сада припадали Епархији пакрачкој“.
За првог Митрополита изабран је, 1932. године, Епископ нишки Доситеј Васић, учени богослов, човек широких погледа и разумијевања у односима са другим народима и вјероисповестима. На самом почетку Другог свјетског рата, 7. маја 1941. године, Митрополита Доситеја усташе су ухапсиле и држале заточеног у полицијском затвору у Петрињској улици у Загребу.
О његовом страдању свједочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта, који је кроз отвор на вратима ћелије број 8. видевши тјелесно унакаженог Митрополита Доситеја, рекао: „Но, богами, ово је дивљаштво шта ови људи раде.“ По свједочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, „Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд“. Као тешког болесника, Нијемци га пребацују у Београд, гдје је од задобијених физичких и психичких рана преминуо 14. јануара 1945. године.
Послије Другог свјетског рата, Епархијом загребачком, као и осталим Епархијама на територији Хрватске, управљао је, све до 1947. године, викарни Епископ Арсеније Брадваревић. Њега је наслиједио Митрополит Дамаскин Грданички, прије тога Епископ банатски; а послије његове смрти, 1969. године, Епархијом загребачком администрирао је славонски Епископ Емилијан Мариновић.
На редовном засиједању Светог архијерејског сабора, 1977. године, духовни надзор над овом епархијом повјерен је Епископу лепавинском Јовану Павловићу који је, 1982. године, изабран за Митрополита загребачког. На приједлог Митрополита Јована, ова епархија је 1983. године проширила свој назив у Епархија загребачко-љубљанска.
У састав Епархије загребачко-љубљанске ушле су, 1994. године, парохије Српске православне цркве у Италији те је званични назив Епархије био Епархија загребачко-љубљанска и цијеле Италије. Одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 2011. године, парохије у Италији су припојене новоформираној Епархији аустријско-швајцарској са сједиштем у Бечу.
На редовном засиједању Светог архијерејског сабора, 2014. године, за Митрополита загребачко-љубљанског изабран је дотадашњи Епископ јегарски г. др Порфирије (Перић), игуман манастира Ковиљ и професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Устоличење Митрополита Порфирија, у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу, извршио је Патријарх српски Иринеј, уз саслужење више Архијереја из неколико помјесних православних Цркава.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Саборна_црква_у_Загребу
Саборни храм Преображења Господњег у Загребу, познатији као Преображењска црква, је главни и највећи православни храм у Загребу, смештен уз владичански двор Митрополије загребачко-љубљанске Српске православне цркве. Саборна црква у Загребу је средишња црква митрополије.
Саборна црква Митрополије загребачко-љубљанске је Црква Преображења Господњег на тзв. Цвјетном тргу или Тргу Петра Прерадовића у Загребу
Малобројни православци у Загребу почетком 18. века били су Срби, Грци и Цинцари, углавном трговци. У прво време Грци су били преовлађујући међу православнима. У то време отпочиње борба за молитвеним домом и оснива се православна општина. Коначно, 1786. године, после снажних отпора месних власти, донета је одлука је у Бечу, на основу писменог обраћања загребачких православаца цару Јосипу Другом.
Како су градске власти циљано отежавале и одуговлачиле процес добијања дозвола за градњу цркве, православна општина Загреба је 1794. године купила капелу Свете Маргарете, на самом улазу у Илицу, са припадајућим земљиштем. Дата, дотад римокатоличка капела, која је припадала Загребачкој бискупији, спомиње се на овом месту од 1334. као жупна црква уз коју су се одржавали „маргаретски сајмови“ (одржавали су се од 1337). Касније је црква припала жупи Светог Марка. како је речено, Капела Свете Маргарете продата је 1794. православним, у то време грчким припадницима, који су тада као трговци и новчари боравили у Загребу. Кад Грка више није било, црква је почела служити православним Србима. Од 1848. загребачка православна црквена општина добија префикс српска.
Због овакве историје саборног храма, улица која пролази иза цркве и данас се зове Маргаретска, а она која пролази испред ње зове се Преображенска.
Капела је била у врло лошем стању и ван употребе, па, и поред оправки, нијем могла дуже служити сврси. Нова црква, у духу православне архитектуре, подигнута је на месту старе богомоље 1866. године, по нацртима архитекте Фрање Клајна. Снажан потрес погодио је Загреб 1880. године није причинио много штете цркви. Обновљена је 1883-1884. године по нацртима архитекта Хермана Болеа. Тада је у њу постављен садашњи иконостас с иконама које је радио,сликар Епаминондас Бучевски поријеклом из Черноваца у Буковини. Херман Боле ће у још два наврата обнављати Преображенску цркву - 1899., када на њу поставља нову капу звоника и 1913-1914., када јој је потпуно преобликовао прочеља.
Дана 4. маја 2007. довршен је иконопис у унутрашњости цркве, а израдио га је руски иконописац Николај Александрович Мухин.
сликар Епаминондас Бучевски
https://www.google.com/search?hs=GnJ&q=сликар+Епаминондас+Бучевски&tbm=isch&source=univ&client=opera&sa=X&ved=2ahUKEwin3pqRgYzkAhVLiIsKHYViDYkQsAR6BAgDE
AE&biw=1880&bih=934
Саборна црква у Загребу
https://sr.advisor.travel/poi/Saborna-crkva-u-Zagrebu-6567